У оквиру пројекта „Први кораци у новинарству“ у недељу 20. јуна у просторијама „Радио Стил-а“одржана је трећа радионица, која је садржала две теме: „На новинарском задатку“ и „Снимање аудио и видео материјала“. Радионицу су водиле Надежда Вулић, професор српског језика и књижевности и Сања Ристић, новинар и водитељ „Радио Стил-а“.
Млади новинари упознали су се са новинарством као дисциплином са свим квалитетима које прави новинар треба да поседује. Акценат је стављен на општој култури и личности новинара. Говорило се о подели која је извршена с обзиром на начин на који новинари обављају свој посао.
Закључак је да новинар представља модерну синтезу теоријских знања и практичних умећа комуникологије и журнализма. Обрађена је тема интервјуа и подела с обзиром на три основна критеријума:
- припремљеност за интервју,
- место снимања
- степен уљудности.
У оквиру радионице снимљен је и монтиран интервју који су млади новинари, чланови редакције првог броја часописа „Глас младих“ презентовали новим полазницима. Наиме Милица Ристић је интервјуисала Дуњу Вулић поводом изласка из штампе њеног новог романа.
Интервју
Милица: Добар дан. Данас разговарамо са Дуњом Вулић, ученицом другог разреда Пожаревачке гимназије и чланом наше редакције. Ближи се промоција њеног другог романа „Казаљке Старог Сата“, која је у оквиру манифестације „Костолачко лето“ најављена за 6. јул. Дуња, како се осећаш поводом промоције?
Дуња: Промоцији се, пре свега, искрено радујем, али већ као да осећам неку позитивну трему, што је и нормално.
Милица: Да ли можеш нешто да нам откријеш о књизи?
Дуња: Књигу, морам да признам, наслов не открива, али један од претходних који су били у ужој конкуренцији, „Обично у необичном“, представља најбољи опис. Прича прати необичне животе играчака и животиња које једна бака чува док су власници њихове куће на мору. Али, ипак, све је врло обично и слатко.
Милица: Колико ти је времена било потребно за писање ове књиге?
Дуња: Написала сам је, заправо, из више наврата, и још много пута јој се враћала, све док није дошло време да се на то дугогодишње путовање стави тачка. Имала је разних варијанти и самим тим много неуспелих реченица и поглавља и делује ми као да је чекала тренутак да моје писање и ја сазримо до нивоа када ћу моћи да заиста кажем да је готово. Било је пауза и по годину дана када ми није било ни до отварања документа, а камоли до уређивања или допуњавања рукописа. Дакле, оно што искрено могу да закључим, јесте да смо ликови ове приче и ја расли заједно. Није ми свеједно сада, када их пуштам „у свет“, али верујем да ћемо се снаћи, и они и ја. Не могу да кажем да су тек сада оживели, но ипак добијају неку нову, њима до сада непознату, форму.
Милица: С обзиром да су неки од ликова животиње, да ли им се карактери подударају са, на пример, пргавошћу мачака или понизности паса?
Дуња: Заправо, да, али не сасвим. То се десило врло спонтано, да су животиње верне карактерима које су људи у њима препознали. Но, потрудила сам се да се не заустављам на томе. Пре свега не би било занимљиво учинити их једнодимензионалнима, а није ни било могуће, зато што сам ликове некако кројила не узимајући у обзир да су у питању животиње или предмети. То је, верујем, и логичан след догађаја, препустити се машти до краја. То нису људи, али су живи и имају душу; могу да говоре. Све је постало дозвољено у тој земљи нелогичности, све се претворило у игру, али остало прилично приземно, хумано и поучно, баш као у бајци.
Милица: Хвала ти на гостовању и разговору, који ће сигурно пробудити знатижељу слушалаца да дођу на твоју промоцију, која ће се одржати 6. јула од 18 часова на платоу испред спортске хале. Желимо ти сву срећу!
