У препуној сали Дома културе у Костолцу, 18. новембра 2025. године, одржана је промоција прве збирке поезије младе песникиње Александре Пајовић, под називом „Када срцем пишем, много лакше дишем“.
Организатори догађаја су Психолошки центар Костолац и Канцеларија за младе, уз техничку подршку Центра за културу Костолац.
На самом почетку вечери, публици су се обратили:Братислав Голић из Културно-историјског центра младих талената из Пожаревца, који је истакао важност неговања младих стваралаца, затим Оливера Хајровић, руководилац Психолошког центра, која је поделила причу о упознавању Александре као и разлозима који су подстакли организацију овог догађаја, а потом и Јелена Митић Манојловић, професорка српског језика и књижевности, која је са посебном емоцијом говорила о Александри као бившој ученици, талентованој младој песникињи, а пре свега дивној особи.
Програм је водила Милица Ристић, чији је срдачан приступ публику нежно увео у свет Александриних стихова — свет наде, светлости, доброте и хуманости.
Током вечери стихове су казивали: Лазар Антић, Марио Пућо, Душан Станојевић, Алекса Ђорђевић, Николина Иванчов, Емилија Русов, Наталија Пајовић — док је сама Александра рецитовала песму „Моја љубав“.Музичке нумере у извођењу Наталије Станојевић, Уне Милентијевић и Алексе Ђорђевића унеле су у програм нежан, свечан и дубоко емотиван тон.
Посебну емоцију изазвао је тренутак који је био познат само малом броју људи – изненађење које су Александри припремили њени некадашњи школски другови из Медицинске школе у Пожаревцу.Иако данас свако од њих корача својим путем, њихово пријатељство остало је неизмењено, снажно и искрено као некада. Речи које је Миња прочитала биле су испуњене подршком, топлином и поносом, а читав простор обојиле су дубоком емоцијом која је оставила неизбрисив утисак на све присутне. Промоција је завршена песмом „Лаванда“ у извођењу Алексе Ђорђевића, а цео Дом културе био је испуњен нежном тишином и осмесима који су откривали колико је ова млада песникиња дотакла свако срце.
Александра Пајовић, ученица Политехничке школе у Пожаревцу, није само млада песникиња. Она је дете које је одрастало уз хуманост, уз саосећање, уз потребу да помогне. Њена поезија носи тугу и рањивост света, али увек завршава светлошћу.И можда управо зато њена одлука да део хонорара од продаје своје књиге поклони болесној деци и деци без родитељског старања није изненадила никога — али је дубоко дирнула све.Ово није била само промоција књиге — била је то прослава доброте, младости и вере да лепа реч може да промени свет.А за Александру Пајовић, ово вече било је доказ да када срцем пишеш — свет око тебе заиста лакше дише.
