У Цркви Светог Максима Исповедника у суботу, 30. септембра одржана је трибина на тему „Историја страдања српског народа у новом веку“. Уводно излагање дао је старешина Цркве протојереј Дејан Лазаров:

-Као припадници црквене јерархије, имамо потребу, жељу и одговорност да вас као парохијску заједницу, подсетимо на део историје српског народа и Српске православне цркве, која је одувек делила судбину свог народа. Рекли бисмо чак и да је првенствени разлог страдања српског народа управо припадање Српској православној цркви и вера у све оно што она као Црква Христова проповеда и чему тежи у својој историјској мисији. Одговор Срба на злочинства и неправду која су им кроз историју чињена, најбоље описују речи старозаветног пророка Исаије „Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих“.

Трибину је организовала Српска православна Црквена општина Нови Костолац, а предавање је одржао проф. др Милош Ковић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, који је између осталог хронолошким низом историјских чињеница говорио о страдањима српског народа у концентрационим логорима у I и II Светском рату.

Он је нагласио да је историја српског народа обележена геноцидом и да би Јасеновац, Стари Брод, Сурдулицу, требало сместити у темеље модерног српског националног идентитета.

Усудио бих се да кажем да је геноцид над Србима догодио три пута у 20. веку и то у Првом и Другом светском рату и у нашем времену. Када кажем геноцид узимам ту реч у оном смислу у коме се узима дефиниција геноцида који су дале Уједињене нације. Суштина је у намери да буде уништен један народ, или један његов део и да се тај народ избрише са мапе, кроз асимилацију или преузимањем његових културних трагова.

За Западни свет нови век је век индивидуализма, открића, културе, књижевности, сликарства излазак из такозваног средњег века, а за нас Србе, нови век је мрачно доба. Доба најезде Турака, пропасти средњовековних српских држава и масовних сеоба српског народа. Срби су тада изгубили све што је једна заједница могла да изгуби, све осим Цркве.

Он је истакао да се у страшном рату деведесетих година догодило се крваво, насилно распарчавање српског народа у процесу разбијања Југославије.

– Догодило се етничко чишћење, односно уништење српског народа у тим срединама. Не тврдим да су Срби безгрешни и да није било нечега чега се не би требало стидети, али резултат тих ратова је уништење српског народа, а тамо где нису претрпели физичко уништење изложени су асимилацији.